ПРВИХ 35 ГОДИНА

РАДНИЦИ ШКОЛЕ
У Сараорачко-Лозовичкој школи, основаној 1836. године, учитељи су били:
1. Аранђел Илић

2. Миладин Радовановић
3. Никола Марјановић (1852)
4. Илија Хранисављевић (1855)
5. Јован Бумбић
6. Лазар Живковић (1859)
7. Ђорђе Хаџић (1861)
8. Непознати учитељ је био од 1865.
9. Павле Пантелић (1868. до 1871)


После вишевековног робовања под Турцима, успешна унутрашња и спољна политика кнеза Милоша Обреновића и његово постепено изнуђивање концесија од Турске, довели су коначно до успеха, који се огледао у Хатишерифу из1830. године. Њиме је Србија добила аутономију, а њен положај  као вазалне кнежевине са унутрашњом самоуправом регулисан је тако да се Турци неће мешати у унутрашње ствари аутономије. Добијањем аутономије ликвидирани су коначно и преостали феудални односи , укинути су спахилуци и сељак је постао слободан сопственик земље.
Хатишерифом од 1830. године легализован је, између осталог, и рад у просвети.Тачком осам је предвиђено следеће: „Срби имаће власт постављати у земљи својој печатње књига, болнице за своје болеснике и школе ради воспитанија дјеце своје“.
Овим је отпао и онај формални разлог који је кнез Милош користио за оправдање дотадашње неангажованости у овој области. Стога је принуђен да приликом саопштавања Хатишерифа изјави: „Деца сваког од нас имаће се где учити читању и писању и просвештавати“. Истина је да ће он и даље затезати и нерадо напуштати своје озиције, али ће опште унутрашње прилике и потребе организовања државе учинити своје и допринети да просвети почне да се посвећује потребна пажња.
Међутим, стварне промене настају тек по доношењу Сретењског устава 1835. годинеи постављањем првих уставних министара.Тада се послови просвете и цркве сједињују, за попечитеља поставља Димитрије Давидовић и тачно утврђују задаци у области просвете, који између осталог обухватају : „Бринути се о свему што се тиче школа и воспитнија деце, за коју да се заведу мале, и велике школе, гимназије и академије“.
Већ исте 1835. године донета је одлука да се по две школе у сваком округу издржавају о државном трошку, а да поред тога свака општина у којој постоји црква има и своју школу.
Такви су услови у заосталој Србији претходили настанку и почетку рада школе познате као Лозовичко – Сараорачка школа 1836. године, од којих данашња ОШ „Херој Света Младеновић“  у Сараорцима обележава редак и вредан  јубилеј стоосамдесетогодишњег постојања и рада.
Полазећи од чињенице да је на средини растојања између Лозовика и Сараораца (села која иначе и нису живела у претераној слози) постојала изграђена црква брвнара, заједничким напором житеља оба села изграђена је заједничка школа у коју ће ићи деца из Сараораца и Лозовика.
Како је наведено у књизи „Мала историја – Сто педесет година Основне школе „Херој Света Младеновић“ Сараорци“ по традицији која је и записана, прва основна школа прорадила је код цркве брвнаре у Лозовику 1835. године.
Већ од следеће године ову школу, пошто је била једина у околини, похађају и деца из суседних села: Сараораца, Лугавчине, Милошевца и Голобока.
Од 1836. године, свуда у записима о овој школи може се пронаћи назив Сараорачко-Лозовичка. Према томе, ова година се може узети и за годину постанка школе и почетак школовања деце из Сараораца.

Први учитељ те школе био је Аранђел Илић, родом из Крњева, који је овде дошао за учитељ када је имао само 15 година и, у овој школи, учио децу до 1840. године.
Појава Аранђела Илића, првог учитеља заслужује да се о њему каже нешто више. Аранђел је рођен у Крњеву 14. октобра 1820. године од сиромашних родитеља Илије Илића  и Стојане Лазаревић, који су венчани у доба Карађорђевог устанка. Родитељи су му живели кратко: отац је умро 1850, а мајка 1860. године. Аранђел Илић је пример како дечак из пуке сиротиње може јаком вољом и уз велики рад и напор да помоћу школе прокрчи себи пут. Своје патње око издржавања и невоље око школовања овај ђачки мученик изнео је у својој аутобиографији. Своје муке око описмењавања, учења буквара, часословца и псалтира, које је и поред немаштине брзо савладао, као и учење заната у Смедереву и повратак школовању у Смедеревској Паланци, где се код учитеља и хранио (родитељи су му из Крњева доносили храну једном недељно, тако да су погаче често биле плесњиве), Аранђел је служио код учитеља да би зарадио храну.
Око 1835. године Аранђел је кратко време учио 15-20 ђака у Ковачевцу, а како му није одговарало да своје ученике води у прилично удаљену цркву у Кусатку, он се једног дана појавио у Лозовику пред свештеником Алексом са једним дугачким дивитом (мастионица, кутија с мастилом и пером од трске којим се некада писало) за појасом, а који је добио од једног ђака у Ковачевцу који му је био дужан три цванцика за учење, те му је у накнаду уступио дивит. Кад је Алекса видео дивит за појасом Аранђела упитао га је да ли је ђак, а овај се представио као учитељ из Ковачевца који је напустио позив јер му је црква далеко. Како је Лозовик недавно (1831-1832) добио нову цркву-брвнару, то се Аранђел понудио свештенику да код његове цркве обучава ђаке. Аранђел је сматрао да би уз свој учитељски позив у Лозовику добро савладао и црквено певање и типик (црквена правила). Њих двојица су се договорили и и организовали школу у коју је и поп Алекса дао свога сина Павла. Ову школу похађала су само деца богатијих родитеља, јер су деца сиромашнијих чувала стоку или вршила друге кућне послове.
У овој школи Аранђел је предавао 4 године и  учио око 40 ученика, а затим напустио Лозовик и завршио богословију. Као круну своје борбе, Аранђел је добио парохију у Ореовици и Ракинцу (данас Симићево) код Пожаревца.
У Ореовици је рођен Аранђелов син Јова, који је касније ту служио као свештеник. Ту се родио његов син Војислав. Јова је касније постао парох београдски, а његов син, односно Аранђелов унук Војислав Ј. Илић –Млађи, чувени српски песник.
У то време у, како се звала, „нормалну“ школу уписивана су деца са 7 година живота.
С обзиром да је 21. марта 1836. године установљено звање „директор свију школа у Србији“, за првог директора постављен је Петар Радовановић, професор гимназије, коме су одређени задаци да посећује школе и да ради на побољшању њиховог рада.
По обиласку школа он је урадио извештај. У делу извештаја, који се односи на наставу и који носи наслов „Смотреније учебни предмета који су за прво теченије 1836 године предавани у школама“ се види да школе имају две класе (разреда) и да се предаје следеће:
У млађој класи: молитве, катихизис, свјашчена историја, численица, срицање буквара, читање часловца и псалтира, упражненија у писању;
У старијој класи: молитве, катихизис, свјашчена историја, познавање писмена и срицање, читање часловца и псалтира, поучавање цифри у сва четири вида численице, почетак граматике србске, упражненије у писању.
Међутим, с обзиром да није био прописан никакав наставни план и програм, а имајући у виду и стручност учитеља, настава је била врло неуједначена, а њено извођење стереотипно: обично се показивало и задавало „одавде-довде“ и учило напамет.
Због таквог рада, остало је забележено да је у Лозовичко – Сараорачкој школи за пола године ђаци морали се научити да добро сричу и савладају основне бројеве. У другом полугођу су завршавали буквар, а затим га понављали и учили да рачунају напамет. У другој години су учили читање часловца и писање. У трећем разреду (!!!) обрађивао се псалтир са писањем и рачунањем (у наведеном извештају стоји: „Изузетак је чинила само београдска школа у којој је постојала и  трећа класа (разред), а међу предметима се појављују и светска историја, грчки и немачки језик“). Писање се учило онолико колико је сам учитељ знао, а исписивање се вршило на восачним таблицама или таблама са пескомУченици су писали гушчјим перима.
О Лозовичко – Сараорачкој школи  начелник смедеревског округа, мајор Петар Поповић 30. јануара 1842. године обавештава Министарство да се из рапорта начелника Среза подунавског уверио да школа ради добро као и да се учитељ Миладин Радовановић веома добро односи према ђацима и да има успеха у свему осталом што се захтева од учитеља.
Иначе, учитељ Миладин Радовановић, налази се на списку учитеља основних школа у округу смедеревском и за 1843. годину и о њему су дати следећи подаци: „рођен је у Бистрици, округ пожаревачки, стар је 38 година, ожењен, од наука је свршио нормалне србске школе, учитељевао је једну годину у обштини лозовичкој и сараорачкој, где је и сад учитељ“ а оно што је посебно важно то је да у рубрици „Примечаније“ стоји да „има свидетељства од Попечитељства просвештенија“, што указује да је ова школа имала образованог учитеља са потребним квалификацијама за рад у школи. 

Из 1842. године је сачуван и списак ученика школе, који  је овде наведен у скраћеном облику (по дрЛеонтију Павловићу, презиме првог ученика је Ђурђевић, а не Ђурђев!):

1.   Аксентије Ђурђев, Лозовик
2.   Аксентије Павлов, Лозовик
3.   Аврам Матић, Сараорци
4.   Антоније Димитријев, Милошевац
5.   Аврам Марков, Милошевац
6.   Антоније Ђорђев, Милошевац
7.   Јоан Гилић, Лугавчина
8.   Јоан Јанковић, Лозовик
9.   Илија Стокић, Сараорци
10. Јован Живојинов, Сараорци
11. Јоан Спасић, Лугавчина
12. Стојимир Гилић, Лозовик
13. Стојан Ђурђев, Лозовик
14. Стојан Гацкавијев, Лозовик
15. Стефан Јевтић, Сараорци
16. Сима Величков, Лугавчина
17. Сава Милошев, Сараорци
18. Петар Милошев, Лозовик
19. Павле Ђурђев, Лозовик
20. Павле Јованов, Сараорци
21. Петар Богосављев, Сараорци
22. Петар Петров, Паланка
23. Павле Станков, Милошевац
24. Маринко Ђорђев, Милошевац
25. Милош Марков, Милошевац
26. Цвета Јованов, Сараорци
27. Милош Ђорђев, Милошевац
28. Милован Петров, Милошевац
29. Недељко Јованов, Сараорци
30. Ђорђе Стефановић, Сараорци
31. Кузман Станојев, Милошевац
32. Филип Димитријев, Милошевац
33. Радоје Милованов, Лугавчина
34. Радивоје Стојанов, Лугавчина
35. Обрад Милованов, Лугавчина
36. Стоја Станков, Грилађе
37. Живко Милићев, Лозовик


Какво је стање усамој школи види се из извештаја, који је 1857. године поднео учитељ Лазар Живковић:
„Ово је училиште од части са нуждним потребама снабдевено, као с клупама, таблом, кроме срицателном штицом и столицом за учитеља, као што горе гласи, оскудевам са те две потребе.
Свега ученика ово училиште за сада има 3, један II и 2 III разреда, сви са нужним књигама снабдевени и материјалом за писање и никаквом болешћу до сада нису били заражени.

Нема коментара:

Постави коментар